Nagrada "Braća Karić" u 2008. godini

Milanka Karić, predsednik Karić fondacije

Za  stvaralaštvo u oblasti kulture i umetnosti
Olga Olja Ivanjicki i Siniša Kovačević

OLGA OLJA IVANJICKI

Svojim umetničkim radom – od prve samostalne izložbe 1957. godine do dana  današnjeg – Olga Olja Ivanjicki potvrđuje visok, prestižan nivo umetničkog izraza. Njeno stvaralaštvo obeležava čitav jedan period savremene srpske likovne (i ne samo likovne, već uopšte umetničke) scene od šesdesetih godina do danas. Kako naslov Kalaićeve monografije o Olji Ivanjicki  kaže, ona je  Leonardova kći. U njoj prepoznajemo istinske renesansne vrednosti: širinu opusa, stalnu nadgradnju umetničkih poruka, svestranost umetničkog izraza – od skulpture, slike, instalacije, performansa, stiha, rečenice, preko kostima i scene, arhitekture – do hrabrih multidisciplinarnih umetničkih istraživanja. Pred sobom imamo jedinstvenu pojavu, umetnički  fenomen koji sam za sebe predstavlja posebnost, a koji se piše imenom i prezimenom Olje Ivanjicki.

Više od Medijale i pop arta, više od slikara, vajara, pesnika, daleko preko granica ovostranog i onostranog, zemaljskog i kosmičkog poimanja života i stvaralaštva, Olja Ivanjicki je ustinu jedinstvena ličnost koja i svojim radom, ali i čitavom svojom pojavom utiče na naše živote i obeležava našu epohu.

Uz sav prestiž koji sobom nose velike svetske galerije u kojima su izložene njene slike, jednaki značaj ima i njena ljudska potreba da pomogne svuda i uvek. Nema  humanitarne aukcije slika za koje nije nesebično poklanjala svoje radove. I ovog trenutka pomaže deci Kosmeta.

Spoj umetnika i dobročinitelja uzdiže je visoko iznad naših običnih života, čini je simbolom dobre energije kojom zrači na sve nas.

SINIŠA KOVAČEVIĆ

Na ovoj sceni nacionalnog teatra stajali smo mi glumci i stajali i klanjali se, polazili i vraćali se, zavesa se podizala i spuštala, a ovacije su trajale i trajale... i trajale... i traju.

Neće publika da ide kući posle „Velike drame“ Siniše Kovačevića. Ne sme da ode. Jer kad se zavesa spusti podignu se pitanja, krene glava da premotava i odmotava, da misli i razgovara. Ne sme kući publika jer se posle Sinišine svake drame valja suočiti sa nesanicom i nemirom.

Kada se završi drama na sceni počne ona druga, samo tvoja. A ne bi je zasigurno bilo da te svojim junacima, rečima, nije taj Siniša dirnuo tamo gde si najosetljiviji, najviše svoj i njegov. Razgoliti te i zapita, pa te pusti kući da  zaspiš na jastuku, a probudiš se na oblaku.

I svi su ti likovi tvoji, ne više njegovi. Svojta su ti. A to što gledaš, smešten u udobnu pozorišnu fotelju, tvoj je život ili život nekog tvog: dede, oca, brata, sina...

  I kako se samo poigrava srpskom mitologijom, baš kao veliki Jani Rico grčkom.

Svaka drama Siniše Kovačevića je velika, bila ona pisana za pozorište, televiziju, film, bila pisana za, nazovi, odrasle ili decu: „Đeneral Milan Nedić“, „Novo je doba“, „Sveti Sava“, „Poslednja ruka pred fajront“, „Srpska drama“, „Virus“, „Velika drama“, „Kraljević Marko“, „Janez“, „Ravi“, „Zečiji nasip“, dramska predstava za decu „Bajka o češlju i violini“...

I još TV drame:“Portret Ilije Pevca“, „Mala šala“, „Svečana obaveza“,

I još scenarija za film:“Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“, „Najbolji“, „Najviše na svetu“.

I još režira nekoliko svojih tekstova, film „Sinovci“ po sopstvenom scenariju, Sterijin tekst „Beograd nekad i sad“.

Dekan Akademije umetnosti BK u dva mandata i profesor dramaturgije, Siniša Kovačević sa ponosom neguje i uči mlade pisce. Oni svom učitelju prinose uzdarje tekstovima koji se igraju, nagrađuju, koji tvore novu srpsku dramu.

 Jedan od studenata, za svog profesora kaže: “Pre svega On je dramski pisac. Dvadeset pozorišnih drama. Sve nagrade koje se mogu dobiti. Prevođen. On je i pozorišni reditelj. I filmski reditelj. I televizijski reditelj. Sa uspehom režira na radiju. On je redovni profesor Univerziteta. On je renesansni čovek.“

 I pre nego li će od večeras svojoj blistavoj karijeri dodati i Nagradu Braća Karić za ogroman doprinos nacionalnoj kulturi i umetnosti, stigle su ga tri puta Sterijine nagrade za pozorišne drame, tri puta nagrade „Branislav Nušić“, tri puta nagrada za filmski scenario, Nagrada za novo čitanje Sterije. TV drama „Novo je doba“ uvršćena je kao treća među deset najboljih, „Svečana obaveza“ među tri najbolje TV drame ikada snimljene, a „Mala škola“ je naslov u četvrtoj knjizi antologije TV drame. Prošle godine film „Sinovci“ ovenčan je GRANPRIJEM na festivalu Zlatni vitez u Moskvi. Dobio je i nagradu za najboljeg upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

U ovom trenutku završava seriju „Gorki plodovi“ od 32 nastavka za nacionalnu televiziju.

Na ovu scenu sada će pred svoje glumce, svoju porodicu, svoje prijatelje - pred svoju publiku, izaći dramski pisac, scenarista, reditelj, učitelj Siniša Kovačević. Da mu zahvalimo za sve što je učinio za srpsku kulturu i umetnost i da  mu kažemo da čekamo još njegovih pisanija, da su nam važne predstave posle kojih danima razgovaramo sami sa sobom, posle kojih i dlanovi i pamet bride.

Jer, koju god nam priču dramski ispredao, priča je to uvek o tebi samom. A posle svake progledaš nanovo jer ti je svojim rečima, kao niko pre, trepavice za obrve čvrsto prikovao SINIŠA KOVAČEVIĆ.

Za naučni i istraživački rad
Akademik Svetomir Ivanović

Prof. dr Svetomir Ivanović rođen je 15.06. 1943. godine u Peći na Kosovu i Metohiji, gde je i završio osnovnu školu i gimnaziju. Medicinski fakultet je upisao školske 1961/62. godine i diplomirao u rekordnom roku 1966. godine.

Po završetku lekarskog staža i odsluženog vojnog roka zaposlio se u medicinskom centru u Peći gde je radio dve godine kao lekar opšte prakse. Specijalizaciju iz neurohirurgije dobio je 1971. godine koju je započeo iste godine na Neurohirurškoj klinici Medicinskog fakulteta u Beogradu. Tu je zapaženo njegovo izuzetno zalaganje i raskošni talenat, pa je primljen u stalni radni odnos na Neurohiruršku kliniku Medicinskog fakulteta u Beogradu 1973. godine. Specijalistički ispit iz neurohirurgije položio je 1975. godie sa odličnim uspehom. Kao šef neurohirurške ekipe poslat je godinu dana (1975-1976.) u Tripoli (Libija) u okviru međunarodne razmene i tehničke pomoći.

Magistarski rad odbranio je 1977. godine, a doktorsku disertaciju 1979. godine. Postavljen je za šefa neurotraumatološkog odeljenja Neurohirurške klinike 1977. godine i tu dužnost obavljao je sedam godina. Za načelika "C" odeljenja Neurohirurške klinike postavljen je 1991. godine, a za prvog zamenika direktora Instituta za neurohirurgiju 2000. godine.

U zvanje docenta izabran je 1994. godine, a u zvanje profesora Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu biran je 1999. godine. Udruženje neurohirurga Latinske Amerike izabralo je prof. dr Svetomira Ivanovića za počasnog člana 1996. godine. Za dopisnog člana CANU izabran je 2004. godine. Dobitnik je zlatne plakete Neurohirurške klinike za specijalne zasluge u razvoju pituitarne hirurgije, tj. hirurgije hipofize. Od 1992. godine je sekretar Neurohirurške sekcije Srpskog lekarskog društva.

Objavio je do sada preko 130 stručnih i naučnih radova u stranim i domaćim časopisima. Jedan od radova je objavljen u najprestižnijem svetskom časopisu "Lancet". Autor je tri knjige (monografije), a koautor  je sa svojim poglavljima  u 4 knjige.

Prošle godine, u novembru, prestao je sa radnim odnosom u Institutu za neurohirurgiju i Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ali to nije kraj niti početak kraja već je to tek kraj početka za ovog vrsnog stručnjka i naučnika. On i dalje nastavlja sa aktivnim stvaralaštvom u nauci, obrazovanju i kliničkoj, odnosno hirurškoj praksi. Sada prenosi iskustvo kao generalni direktor specijalne bolnice, odnosno kliničko-bolničkog centra "Ostrog", a istovremeno je redovni profesor US Medical School, tj. prvog privatnog Medicinskog fakulteta na prostorima bivše Jugoslavije, odnosno Balkana, koji već 3 godine veoma uspešno funkcioniše.

Prof. dr Svetomir Ivanović je boravio na stručnom usavršavanju u inostranstvu oko dve godine. Kao Felow neurosurgein boravio je u tri navrata na Massachusetts General Hospital (Harvard Medical School) 1977, 1978. i 1981. godine radeći eksperimentalno na nervnim i vaskularnim anastomozama, proton-beam therapy i usavršavanju pituitarne hirurgije. Ukupno je tamo proveo devet meseci.

Kao resident je proveo tri meseca u North-Western hospital in Chicago  na usavršavanju iz pedijatrijske neurohirurgije. Boravio je mesec dana u Bergenu kao gost prof. Baklaunda na usavršavanju implantacije radioaktivnih elemenata u ciste craniofaringeoma.

U Karolinskoj hospital (Stokholm) se upoznao sa terapijom Gama-knife-a.

U tri navrata je boravio na univerzitetskoj klinici u Cirihu (Švajcarska) kod prof. Valavanusa na usavršavanju hirurgije endovaskularne embolizacije.

U spinalnom centru Instituta Burbenko u Moskvi boravio je kao gost prof. Konovalova interesujući se za probleme spinalne stimulacije.

U Institutu za neurohirurgiju u Kijevu (Ukrajina) boravio je kao gost prof. Ramadanova upoznajući se sa endovaskularnom embolizacijom vaskularnih anomalija mozga.

Od 1976. godine do današnjih dana učestvovao je praktično na svim svetskim i evropskim kongresima neurohirurga. Na njima je saopštio više desetina naučnih radova (u Berlinu, Beču, Briselu, Moskvi, Sidneju, Akapulku, Barseloni, Kopenhagenu...). Učestvovao je na mnogim selektivnim simpozijumima (Santjago de Chile, Nagoja, Gold Coast, Beč, Chicago, Toronto...) sa nekoliko predavanja.

Prof. dr Svetomir Ivanović iskazao je retko viđeni entuzijazam i uspešnost u hirurškom radu. Do sada je uradio preko dvadeset hiljada neurohirurških operacija od čega najveći broj na otvorenom mozgu, što predstavlja svakako rekord u zemlji i šire. Prvi je u Jugoslaviji uveo u kliničku praksu brojne inovacije, kao što je  transsfenoidali pristup tumorima hipofize. Prvi je u Beogradu operisao aneurizme arterije bazilaris, 1984. godine. Uveo je u redovnu kliničku praksu ventralnu diskektomiju i osteofitektomiju.

Dao je poseban doprinos hirurškom lečenju  neuralgije trigeminusa i veliki je poznavalac bola kojeg uspešno suzbija i leči. Kod mnogih pacijenata je utro suze i zamenio ih osmehom. Poklonio im dobro, a suzbijao zlo. Tu niko nije bio bolji, snažniji i moćniji od dr Svetomira Ivanovića. Da bi stekao tu moć i postao gigant u svojoj struci, dr Svetomir Ivanović je uvek težio svetom trojstvu: nauke, edukacije i kliničke prakse. Jer praksa je slepa bez nauke, a nauka mrtva bez primene. Ta svoja iskustva dr Ivanović nesebično prenosi na mlađe po onom narodnom "nije važno znanje znati no je važno znanje dati". Nauku je znao umetnički da primeni u edukaciji mlađih i operativnim poduhvatima.

Dao je i veliki doprinos hirurgiji tumora kičmene moždine.

Što se Univerzitetske nastavne delatnosti tiče prof. dr Svetomir Ivanović je počeo sa njom od osamdesetih godina prošlog veka, držeći predavanja redovnim studentima Medicine i poslediplomcima iz oblasti neurohirurgije, neuroendokrinologije i specijalizantima urgentne medicine. Član je komisije za polaganje specijalističkih ispita iz neurohirurgije.

Nosilac je simpozijuma, odnosno mini-simpozijuma "Stremljenja i novine u medicini" pod naslovom "Hirurško lečenje bolnih stanja", koji je održan u sklopu proslave dana Medicinskog fakulteta u Beogradu, 8. decembra 2004. godine.

Kroz svoju nastavnu delatnost prof. dr Svetomir Ivanović je ne samo naučio, već i osposobio brojne nove hirurge. Važno je znanje i energiju dati i u eri poremećenog sistema vrednosti. Drago mi je da su ljudi iz Karićeve fondacije prepoznali prave vrednosti u ličnosti prof. dr Svetomira Ivanovića i okitili ga svojim lovorovim vencem.

Organizovao je i bio nosilac dva naučna skupa u Crnogorskoj akademiji nauka i umetnosti. Njegove naučne postavke zašto se u Crnoj Gori sporije stari, kao i borba za praćenje kvaliteta života pacijenata posle operacija na otvorenom mozgu su veoma impresivne. Njega ne interesuje samo "golo" preživljavanje već što bolji kvalitet života pacijenata koje je operisao. Zbog toga je skoro svaka operacija prof. Ivanovića na otvorenom mozgu jedan vredan naučni, odnosno stručni rad. Taj rad citiraju mnogi živi ljudi i hvale zahvalni pacijenti i članovi njihovih porodica.

Što se SPECIJALNIH PRIZNANJA tiče više puta je našao iskru u kamenu i zato dobio odličja:

·   prof. Svetomir Ivanović dobio zlatnu plaketu Neurohirurške klinike za specijalne zasluge u razvoju pituitarne hirurgije, povodom 60 godina postojanja neurohirurške službe u Jugoslaviji.

·  CANU (Crnogorska akademija nauka i umetnosti) izabrala je prof. dr Svetomira Ivanovića za vanrednog člana u Podgorici 24.04.2004. godine (već 4 godine je Akademik).

·   Udruženje neurohirurga latinske Amerike izabralo je prof. dr Svetomira Ivanovića za počasnog člana 1996. godine.

·   Predsedavao je na mnogim kongresima neurohirurga Jugoslavije sa međunarodnim učešćem.

·   Predsedavao je III Kongresu neurohirurga Rumunije u Bukureštu, 1995. godine.

Za novinarstvo, publicistiku i izdavaštvo
Zaharije Trnavčević

Zaharije Trnavčević, u godini kada slavi 60 godina plodnog novinarskog rada, prima Nagradu “Braća Karić“ kao dostojno priznanje za veliki i nesebičan doprinos razvoju novinarstva , poljoprivrede  i sela na ovim balkanskim prostorima.

Teško je u nekoliko rečenica sažeti dela i vizionarsaku ulogu u razvoju javne reči u oblasti poljoprivrede, koja je često na marginama društvene stvarnosti, iako, posebno u vremenu koje je pred nama, predstavlja veliku razvojnu šansu i sigurnu perspektivu Srbije u njenom napredovanju prema evropskim i svetskim integracijama. Mada često tradicionalni, ali iskreni i požtrvovani, seljaci, sitni i krupni robni proizvođači, te ljudi od struke i nauke, prihvatili su nemirni istraživački duh doajena našeg poljoprivrednog novinarstva i shvatlii u potpunostii potrebu da se u njihovu težačku svakodnevicu unese moderan, tehnološki napredan i prosperitetan pristup razvoju poljoprivredne proizvodnje.

U ovim teškim tranzicionim vremenima za mnoge su novinarski prilozi gospodina Trnavčevića značili podstrek da se selu i poljoprivrednoj proizvodnji posvete na jedan posve nov, kvalitetan način .

Govoriti o gospodinu Zahariju Trnavčeviću je nemoguće, a da se ne pomene veliki humanizam i ogromna životna energija koja i u godinama njegove druge, ili možda večite mladosti uliva mlađim saradnicima, kolegama i prijateljima veru da ljubav, požtrtvovanje i veliki rad pobeđuje sve nedaće i krizna vremena.

Danas kultne programe koje uređuje gospodin Trnavčević sa posebnom pažnjom i uživanjem prate svi oni koji vode računa o svome zdravlju i kvalitetu života. Hrana je lek, odavno je poznato, te s toga proizvodnja zdravstveno bezbedne hrane na održivim osnovama predstavlja vekliki izazov za čitavu zemlju.

Humanistička misija i ogromna ljubav i briga za ljude gospodina Trnavčevića, ogleda se upravo u želji da se primeri ljudske odlučnosti, snalažljivosti,  brižljivosti i odgovornosti u oblasti primarne proizvodnje hrane približe svima, i onima na selu i ljudima iz grada.

Novinarski rad našeg laureata u oblasti poljoprivrede, ruralnog razvoja, zaštite, očuvanja i unapređenja životne sredine ima sasvim sigurno mnogo širu stvaralačku dimenziju i veliki društveni značaj, te Nagrada odlazi u prave ruke.

Za ekonomiju i privredu

Upravni odbor Nagrade „Braća Karić“ odlučio je da se ove godeni ne dodeli nagrada za ovu oblast.
 

Za humanitarne aktivnosti, jačanje mira, saradnje i
prijateljstva medju narodima
Nikita Mihalkov

Postoje ljudi koji su, pre nego što su ugledali svet, predodređeni za velike umetničke karijere. U svojim genima, svojoj krvi, svome vaspitanju i odrastanju nose posebnost i koren onoga u šte će izrasti. Nikita Sergeevič Mihalkov je jedna takva priča, gotovo bajka.

Manje od ovoga što daje svetu kao čovek i umetnik nije se ni moglo očekivati  od praunuka slavnog slikara Vasilija Surikova, od unuka avangardnog umetnika Pjetra Končalovskog, od sina pesnikinje Natalije Končalovski i pesnika Sergeja Mihalkova, od brata sineaste Andreja Končalovskog.

Kao dečak pohađa školu glume, a već kao student igra naslovne uloge u filmovima i predstavama poznatih ruskih reditelja preteći da postane najveća zvezda sovjetskog glumišta.

Nastavljajući svoju glumačku priču, Nikita Mihalkov će kod idtog profesora Mihajla Roma, od kog su učili Andrej Tarkovski  i Andrej Končalovski, završili filmsku režiju.

Od tada do danas Nikita Sergeevič Mihalkov postaje jedn od najsvestranijih svetskih filmskih umetnika: ko scenarista, reditelj, glumac, predsednik Ruskog društva kinematografa, prvi čovek Moskovskog filmskog festivala...

Trebalo bi nam podosta vremena da nabrojimo filmski opus – što glumački, što rediteljski – našeg večerašnjeg laureata. Ali, biografije, čak i tako blistave i pune Zlatnih lavova, Palmi, Oskara, Ruskih državnih nagrada, Festivalskih priznanja svake vrste – od Venecije i Kana do Holivuda, naslovi kao što su „Oči čarne“, „Urga“, „Varljivo sunce“, „Sibirski berberin“, „Dvanaest“, tek su sjajan niz kojima se sineasta Nikita Sergeevič Mihalkov upisuje među najznačajnije umetnike našeg doba.

Večeras, u srpskoj prestonici, Nagradu Braća Karić poneće ne samo veliki umetnik Nikita Mihalkov, već i veliki čovek, Nikita Mihalkov, koji kaže: „Film je za mene nešto opipljivo, nešto što možete rukama dotaći, nešto što ima dušu“.  I još će reći: „Radeći na filmu, javile su mi se neke misli. Neko od slavnih slovenskih pisaca svoje vremeno je rekao da teška vremena, nevolje, treba da se prežive bez svega onoga o čemu naši preci nisu ni razmišljali, niti im je bilo potrebno. Mi, pravoslavni narodi, prešli smo put toplo – hladno na kome sada naši osmesi ne znače mnogo, na kome naši kontakti ne znače ništa, pretvorili smloo se u intelektualni Mek Donalds – skup i bezukusan. Živimo u vremenu u kome je dovoljno otići na Internet, tamo naći siže, dajdžest Ane Karenjine pročitati za par minuta i – tu je kraj. Nisam pobornik tog sveta i takve budućnosti...“ I još kaže Mihalkov:“Američki pilot, recimo, popije kafu do pola, sedne u avion, uzleti na 10 hiljada metara, gore kao da odigra video-igricu, pritisne neke dugmiće, onda se okrene sleti, popije svoju kafu do kraja... Kako on može da shvati iz te perspektive šta se dešava ispod njega, kako da shvati krv, užas, unesrećenu decu koja ostaju iza... Tu stvar nije u ideologiji, već se radi o moralu. Ljudi, jedne civilizacije koja gubi humanost... Ja govorim o globalnom problemu, ne samo o Srbiji ili Americi...“

Promišljajući na svoj jedinstven način odnos zločina i kazne, pojašnjavajući svoj najnoviji film „Dvanaest“, Mihalkov veli:“Sasvim je jasno da je čečenski dečko kriv za zločin za koji ga optužuju, ali hajde da razgovaramo o tome. Uvek je neophodno razgovarati i razumeti čoveka. To je veoma potrebno i ljudima u Rusiji, ali i u Srbiji, na Balkanu, u celom svetu“.

 Zbog tog poziva na razumevanje čoveka, na prijateljstvo među ljudima, zbog vapaja da u svetu otuđenom od stvarnih vrednosti ne izgubimo dušu, zbog toga što nas svojom umetnošću uči lepoti i čojstvu, sa posebnom čašću Upravni odbor Nagrade Braća Karić predstvlja svog laureata za 2008.-u godinu, Nikitu Sergeeviča Mihalkova.