Додељене Награде „БРАЋА КАРИЋ” за 2020. годину

У време великих искушења, пред једним од највећих глобалних изазова за цело човечанство Фондација „Браћа Карић” уручила је Награде 23. пут за редом

„Успели смо да реализујемо најважнији пројекат, да одржимо континуитет и доделимо наше Награде 23. за редом! Ми никада нисмо одустајали, ни у најтежа времена с краја прошлог века када је наша земља била бомбардована, ни током десет година великих искушења за нашу породицу и прогона оснивача ове Награде, мог Богољуба. Наставили смо да трајемо упркос свему и да нижемо блистава имена и генијалне умове, ванредних људи који данас чине велику породицу окупљену око добитника наше Награде.”

Миланка Карић – оснивач Фондације

Награде „Браћа Карић” ове године додељене су храбрим, племенитим, хуманим, истрајним и по много чему изутетним људима. О њима говоре пре свега ванредне биографије и дела која су својствена само великим људима и посвећеницима своме раду. Овогодишњи добитници Награда „Браћа Карић” су:

• За област култура и уметност: Проф. Дјусен Касеинов, Проф. др Урош Дојчиновић и Проф. Милован Витезовић.

О Проф. Дусјену Касеинову говори импозантна биографија која почиње музичким образовањем у средњој музичкој школи Татимбет; затим наставља студије је на Државном институту лепих уметности Курмангази, а од 1966 ангажован је као извођач у Камерном радиотелевизијском оркестру у Алмати, а професионалну каријеру је обогатио наставно – педагошким радом у звању асистента на Државном Конзерваторијуму Чајковски у Москви. Између 1972- 1978 обављао је дужност начелника одсека на Државном Конзерваторијуму Курмангази у Алмати.
Као члан Симфонијског оркестра три године је провео у Мексико ситију а по повратку у Казахстан се, као ванредни професор, прихватио функције шефа Одсека за виолину на Државном конзерваторијуму Курмангази у Aлмати, где је обављао дужност Исте године професор Касеинов је постављен за Председавајућег одбора за културу и заменика министра у Министарству образовања и културе Републике Казахстан.
Непосредно после периода председавања у ДЕГДАР фондацији, именован за Министра културе Казахстана 2003 године, а у периоду између 2004 и 2005 обављао је послове Амбасадора на специјалној дужности у Министарству спољних послова Републике Казахстан. У наступајућим годинама обавља и послове генералног секретара Националног комитета Казахстана за организације УНЕСКО и ИСЕСКО.
За предани рад и снажан подстицај који је пружио зближавању култура и народа и за упечатљив дипломатски учинак у међународним културним односима, Професор Касеинов је почаствован многобројним државним наградама и одличјима организација широм света међу којима су и одабрана признања Казахстана, Туркменистана, Турске и Киргистана, медаља за културу Пољске, као и ордени реда пријатељства Руске федерације, Азербејџана и Казахстана.
Особит допринос професор Касеинов је дао развоју културне сарадње међу балканским народима и државама. Бројни концерти, посебни уметнички подухвати и представљања репрезентативних домета српске културне сцене су, заслугом и посредништвом професора Касеинова, значајно унапредили културну размену између Србије и земаља чланица Међународне организације турске културе на Балкану.
Од 2008 године професор Касеинов је на функцији Генералног Секретара Интернационалне Организације Турске Културе ТУРКСОЈ.
Награду „Браћа Карић” за 2020. годину заслужено добија за непоколебљиву веру у идеје уметности и културе као универзалне цивилизацијске вредности које спајају народе света и промовишу толеранцију и мир међу њима, за немерљив и трајан допринос јачању и развоју традиционалних, пријатељских и братских веза међу народима и за изузетан ангажман на промоцији балканске и српске културе у свету.

– Проф. др Урош Дојчиновић, иако скроман, познат је не само у свету музике Србије него и широм света. Сам је изјавио да за све који музику изводе или слушају са страшћу, само уживање у музици је највећа награда. Музика је једнако и најчаробнији пут подсећања на моћи личног достигнућа а подвиг професора доктора Уроша Дојчиновића чија је музика обишла и обрадовала свет је утолико вреднији пажње јер је музика утиснула живот његовим филолошким, музиколошким, педагошким и публицистичким световима.
Опште и средње музичко образовање Дојчиновић је стицао у Београду, а основне академске студије завршава на Музичкој академији у Загребу на студијском програму Класична гитара у оквиру вокално – инструменталног одсека. Звање магистра је стекао на Филолошком факултету Универзитета у Београду а потоње постдипломске студије су текле у два правца: докторске дисертацијe одбранио је на Филолошком факултету из области националне гитаристике и њене литературе и на Филозофском факултету на тему истраживања развоја класичне гитаре у југоистоичној Европи
Аутор је прве југословенске историје класичне гитаре а покренуо је издавање прве едиције дела домаћих композитора за овај инструмент. Уобличио је иновирани план и програм за класичну гитару Републике Србије и написао први српски дидактичко-инструктивни опус за гитаристе у области камерног музицирања.
Од 1978 ангажован је као педагог у више музичко-педагошких установа у Хрватској и Србији а од 1989 предавачку праксу проширује, у својству гостујућег професора, и на неколико иностраних образовних институција, академија, универзитета и конзерваторијума. Заслужан је за увођење наставе класичне гитаре и коаутор прве верзије гитаристичког Наставног плана и Програма за Факултет музичке уметности у Београду. На Факултету савремених уметности је као редовни професор своје богато искуство преносио генерацијама будућих уметника кроз методологију уметничког истраживања.
Снажан импулс дао је борби за успостављање вредносног система који афирмише комплетне културно-уметничке садржаје кроз унапређење развојa фестивалског живота у домену класичне гитаре. Био је уметнички директор и један од оснивача Првог југословенског фестивала класичне гитаре у Зајечару 1986. Ангажовао се и као уметнички руководилац, покретач и организатор бројних културно-музичких манифестација у Србији међу којима су и Међународна гитаристичка серија ГИТАФЕСТ, Међународни фестивал класичне гитаре СОРАБИЈА, Међународни фестивал камерне музике ОЛД ГОЛД, Међународни фестивал музике ВРЊЦИ и многи други.
Дојчиновић је редовни члан Удружења музичких уметника Србије, Удружења композитора Црне горе, Америчке фондације гитариста, Матице српске, Британског удружења гитаристичких педагога, а сарађује као музички критичар и писац у престижним иностраним специјализованим гитаристичким магазинима и часописима.
Током досадашње уметничке каријере одржао је преко 3500 концерата солистичке и камерне музике, учестовао у више стотина радијских и телевизијских емисија, музичко-поетских и сличних програма широм Европе, Америке, Африке и Азије, снимио више од 60 дискографских издања и објавио више од 600 радова, нотних записа, транскрипција, редакција, аранжмана, стручних публикација, музиколошких студија и чланака.
Плодно и разнолико уметничко деловање Дојчиновићу је донело преко 50 различитих плакета, медаља, диплома и других признања у земљи и свету.
За изузетан труд и допринос развоју националне културе и уметности награђен је бројним повељама, наградама, признањима у земљи и иностранству.
Ценећи изузетне резултате постигнуте на класичној гитари, као извођач, композитор, педагог, филолог, историчар-музиколог и публициста, за трајан допринос развоју и промоцији српске културе у земљи и свету, Карић фондација додељује Награду „Браћа Карић” Професору доктору Урошу Дојчиновићу за културу и уметност.
– Професора Милована Витезовића сигурни смо да, захваљујући свом свестраном вишедецинијском раду, сви знају. Стрпљиво и приљежно је стварао светове историјских и фикционалних личности проналазећи катарзу у свим трагедијама, дајући лични допринос духовној обнови српске историје и части. Уређивао је Књижевне новине, Сусрет, Сатирикон и Јеж, био дугогодишњи уредник Играног програма Телевизије Београд, главни уредник Уметничког програма Радио-телевизије Србије и професор на Академији уметности на предмету Филмски и телевизијски сценарио.
Витезовићев разнолики и комплексни опус садржи романе, песме, драме, филмске и телевизијске сценарије, књиге за децу, есеје и афоризме. Објавио је четрдесетак књига, у преко двеста издања. Аутор је дванаест бестселер романа међу којима су поред најполуларнијих Шешира професора Косте Вујића и Лајања на звезде и Симфонија Винавер, Чарапе краља Петра, Хајдук Вељко Петровић, Милена из Кнез Михаилове, Света љубав, Синђелић се са сунцем смирио, Принц Растко, Бурлеска у Паризу, Кад је невен био сунце и Госпођица Десанка. Бројне његове збирке песама, књиге афоризама, књиге песама за децу и младе, као и капитална дела која је приредио, било би много сада набрајати.
Књиге Милована Витезовића су објављене на бројним светским језицима, а име Милована Витезовића бележе и Енциклопедија Југославије Лексикографског завода, Лексикону писаца Србије Матице српске, Лексикон Америчког биографског института и Енциклопедија српског народа.
Као драмски аутор писао је за позориште, радио, филм и телевизију. У делима писаним за позориште издвајају се драме Бајка о Вуку и Србима, Принц Растко – монах Сава, МиСтерија (Родољубац), Стеријин пут у Србе, Светозар, комедије Краљ и његов комедиограф, Како забранити народ, Српска посл као и сатирични кабареи Марксе, Марксе, колико је сати, Хајд у парк кабаре, Усклађивао луд збуњеног и Хамлет студира глуму. Аутор је и двадесетак монодрама и радио-драма.
Шира публика Витезовића познаје као популарног телевизијског аутора. Поменућемо телевизијску драму Шешир професора Косте Вујића, телевизијске игране серије Вук Караџић, Димитрије Туцовић, Приповедања Радоја Домановића и Шешир професора Косте Вујића, као и култне филмове Лајање на звезде, Шешир професора Косте Вујића, Кнежевина Србија, Краљевина Србија, документарну серију Карађорђе и Српска револуција. За филмове Где цвета лимун жут и Шешир професора Вујића награђен је на фестивалу Златни витез филмова словенских земаља у Москви.
Добитник је бројних награда, признања, ордења и за показану несвакидашњу веру у неопходност живе речи књижевности, њену уметничку и људску улогу и снагу у којој се налази подстрек за далекосежне увиде о историји и култури, за животни допринос југословенској и српској књижевности и за изузетна постигнућа у филмској и телевизијској уметности Карић фондација доделила је Награду „Браћа Карић” Професору Миловану Витезовићу за културу и уметност.

• За науку и научно истраживачки рад: Проф. др Даница Грујичић, која је тим поводом изјавила: „Бити међу нобеловцима, бити међу нашим спортистима, међу олимпијцима, у друштву нашег миропочившег Патријарха Иринеја, Никите Михалкова, Емира Кустурице, Жарка Обрадовића, Петера Хандкеа и свих осталих је за мене велика привилегија. То су све људи који су свој живот посветили давању другима, раду за своју околину и раду за свој народ. Хвала вам велико што сте мој некакав труд препознали као труд за своју околину, за свој народ и своју земљу. Ову Награду посвећујем нашем народу на Косову и Метохији који се сада, на првој линији, бори за право, за очување ове наше Србије, ове наше отаџбине. Хвала њима велико што су тамо и што остају тамо. Живела Србија!”
Иако је такорећи од гимназијских дана била опредељена за неурохирургију, професионалне и животне околности je усмеравају на бављење деликатним областима онкологије и неуронкологије. Магистрирала је 1987. године а докторирала 1996. године на Медицинском факултету у Београду. Запослена је на Институту за неурохирургију Клиничког центра Србије 1984. године, где је од 2007. била начелница Одељења за неуроонкологију.
Упоредо са клиничком праксом ангажована је као професор на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Изабрана је за асистенткињу 1992. године, доценткињу 1998. године, а од 2009. је редовна професорка. Као педагог с поносом наглашава да је формирање и школовање младих неурохирурга, које оспособљава за обављање најтежих оперативних захвата, њен највећи успех.
Запамћена је као прва дама на позици шефа Катедре хирургије са анестезиологијом од оснивања Медицинског факултета у Београду и као неуморни посвећеник лекарског позива, у својству аутора и коаутора, објавила је више од 250 научних радова у стручним публикацијама и монографијама. Доктор Даница Грујучић је члан Српског лекарског друштва , Удружења неурохирурга Србије и Европске асоцијације неурохируршких друштава. На годишњем нивоу у сарадњи са тимом на који је поносна, реализује преко 300 најкомплекснијих неурохируршких интервенција.
У својству Председнице Радне групе за Национални Гама центар, спада у круг најзаслужнијих што се најсавременије терапијске методе и технологије, укључујући гама нож и икс нож, последњих година примењују и у Србији а пацијенти са најтежим неуролошким обољењима више не морају да иду на лечење у иностранство.
У јавној сфери, слободoљубиви дух и бескомпромисни став професорке Грујучић је запажен кроз храбро и гласно сведочење истинe особито када је темељном анализом и указивањем на опасности од осиромашеног уранијума и других токсичних супстанци после НАТО бомбардовања 1999 године.
У Институту за онкологију и радиологију Клиничког центра Србије на чијем је челу, марљиво ради да се листе чекања на прегледе смање, бори се за достојанство лекара, медицинског и другог особља и за унапређење рада Установе кроз проширење капацитета како би бројни пацијенти, због којих здравствени систем и постоји, како често и сама уме да нагласи, били на адекватан начин збринути.
Одликована је Орденом Карађорђеве звезде другог степена 2020 године.
”Генералки”, ”брзом гонзалесу” и ”Милостивој” за коју немогуће не постоји , жени која је у свакој прилици, указујући на проблеме нашег здравства, мудрим и конкретним предлозима уз помоћ колега и људи добре воље, долазила до решења, Професорки и Докторки непресушне енергије и упорности, темпераментној савременој хероини чија биографија и живот јесу боља и лепша данашњица Србије и света Даници Грујучић, Карић фондација додељује Награду ”Браћа Карић” за научни и истраживачки рад и изузетан допринос развоју науке и научно-истраживачког рада у области неуроонкологије код нас и у свету.
• За област Доброчинство: сестринство Манастира Свете Петке Изворске.
Награду је испред сестринства примила Мати Гликерија и упутила речи захвалности: „Оно што ви чините, то данас ретко ко чини, слабо ко разуме, слабо ко осећа. То је стварно нешто што је посебно и ја мислим да Карић Фондација то ради из следећих разлога: не из жеље да се покаже пред светом, него стварно то у души имате и задовољни сте што те у прилици да то можете да урадите. За то задовољство се ради, а не ,богат‘ је па може; има још богатијих људи, па не раде то, не чине, не гледају сиротињу, нити шта друго виде. Фондација Карић, они су ти што живе од овога задовољства да могу да помогну.”
На излазу из Честобродичке клисуре, у подножју Кучајских планина, на стени десне обале Грзе, смештен је манастир Свете Петке Изворске. На простору манастирског комплекса угнездио се, као бисер у својој шкољци, Дом за децу и одрасле женске особе ометене у менталном и физичком развоју. У овој оази немоћних која је подигнута трудом вредних руку монахиња, светлост, радост и љубав обасјавају потребите, а кућа доброчинства устројена Богом и омиљеном српском Светитељком има и друго имe: Дом чистог срца.
Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни спона једноставне, искрене љубави. Уздајући се у заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, уверивши се небројано пута у искушењима и невољама да сама Светитељка началствује овом Дому и о њему непрестано брине, и монахиње и штићенице су познале радост што на овом благословеном месту обитавају заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху.
Старање око деце за монахиње представља особено, неуобичајено манастирско послушање које манастиру Свете Петке обезбеђује значајно место и нарочит углед у Српској Православној Цркви, међу домовима у Србији и у држави уопште. Многи родитељи су, уз захвалност сестринству на указаној бризи, љубави и нежности према штићеницама, признали да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама.
Уз посебно поштовање и захвалност за сваки трудољубиви тренутак родитељске бриге над немоћнима, Карић фондација додељује Награду „Браћа Карић” за доброчинство Сестринству манастира Свете Петке Изворске за милосрдну бригу о особама са менталним сметњама које су под Богом благословеним манастирским кровом нашле заштиту, љубав, мир и утеху.
• За област Спорт: Зоран Терзић, одбојкашки играч и тренер.

„Заиста је велика част бити лауреат Карић Фондације, налазити се у заиста једном таквом пробраном друштву не само спортиста, наравно, него и људи из свих сфера живота. Карић Фондација је са својом Наградом заиста једна од највећих на свету у том смислу да награде добијају људи за свој хуманитарни рад, за научни рад, за културу и спорт, и заиста досадашњи лауреати су из самог, не само српског, него и светског врха, тако да, још једном, заиста велика, велика част и велики понос за мене је да се налазим у таквом једном друштву.”

Непоколебљиви и стамени ослонац који охрабрује и утемељује свој тим и бди над дневном рутином вежбања без које велики резултати изостају, мудри шаптач који не објашњава и не подучава већ инспирише, предузимљиви и далековиди и васпитач заокупљен малим, дневним еволуцијама.
Зоран Терзић је српску женску одбојкашку репрезентацију начинио једном од најбољих, стрпљиво ишчекивао блиставе моменте и освојио поштовање и Европе и света. Иза чаробњака који се винуо са Маракане стоје успеси и достигнућа која сведоче о изузетном човеку и тренеру непресушне енергије, воље и мотивације.
Почетак тренерског рада са девојкама се догодио случајно. Када је 1999. године, женска екипа остала без тренера, Александар Боричић, директор Црвене звезде, замолио је баш чувеног Терзу да, привремено, преузме женски тим. Прихватио се задатка, преузео Звездине сениорке, све до 2006.године, када је блиставу каријеру наставио у иностранству. На клупи Црвене звезде успешно је прекинуо осмогодишњу шампионску серију Јединства из Ужица, екипе која је у то време била неприкосновена у српској женској одбојци те успео да освоји национално првенство у сезонама 2001/2002 и 2002/2003. Као селектор женске сениорске репрезентације дебитовао је 2002. године и одмах успео да квалификује нашу селекцију за Европско првенство 2003, након пуних дванаест година одсуства са европске сцене.
У протеклих десетак година под вођством Зорана Терзића освојене су медаље на свим најзначајнијим светским и европским такмичењима. Највеће успехе са репрезентацијом је остварио на Олимпијским играма у Рију кад је освојена сребрна медаља, памти се злато на Светском првенству 2018. и три злата на Европским првенствима 2011., 2017. и 2019. године у Анкари, на истом месту где је 2003.године и почео своју блиставу селекторску каријеру.
У години у којој обележава пунолетство на клупи репрезентације, тренерској легенди ретког дара и изузетних способности, за посвећеност, жељу и снагу да српски спорт изнесе на кров света, Зорану Терзићу, Карић фондација додељује Награду „Браћа Карић” за спорт за изванредна постигнућа у европској и светској одбојци и унапређењу угледа Србије у свету.

• За област Економије: архитекте, брачни пар Такахару и Јуи Тезука.
„У данашње време имамо технологију да радимо шта год пожелимо. Ипак, постоје много значајнија питања о којима нисмо разговарали као архитекте . Ту спада и питање шта значи бити човек.”
Име „Тезука архитекти”, открива наслеђе и ауторство студија који је, од оснивања 1994. године, заслужан за многобројне међународно награђиване пројекте школа, вртића, болница, резиденцијалних здања, изложбених и других простора. Тезука верује у исконску везу човека, његовог станишта и природе од искона до данас. Слободан отворен простор у његовом архитектонском тумачењу је у директној пропорционалности са квалитетом живота.
Модеран и неконвенционалан пројекат куће на крову, иницијално настао као савремено решење проширења животног простора, представља свестрану грађевину у чијој реализацији се укрштају принципи потреба корисника простора, лакоће изведбе, дрвета као базичног материјала и стварање отворених амбијената који омогућавају улазак природе у простор.
Заједно са својом супругом архитектом Јуи, Тезука је дуго градио свој дом. Са рађањем првог детета схватили су захтевну и узбудљиву природу процеса реконструкције породичног дома по мерилима стварних потреба. Истовремено, инспирисани традиционалним породичним вредностима и стилом живота предака, креирају просторне комплексе без зидова који омогућавају породици да стално буде на окупу и живи мимо свих ограничења и једнодимензионалности, увек је у сапостојању са другим.
Будућност Тезукине свесне архитектуре показала се лековитом не само у бројним школама и вртићима него и просторима клиника за вантелесну оплодњу и дечјим онколошким болницама. Пројектовање цркава је такође донело афирмацију новог разумевања стилова живота заједнице.
Сада већ легендарни Фуџи вртић, препознат као репрезентативан и од УНЕСКА, представља респектабилан и аутентичан пројекат који је најпознатија демонстрација Тезукиног фундаменталног разумевања потреба и понашања деце. Кроз концепт отворених учионица тако драгоцених за побољшање способности концентрације деце поспешује се и прилагођавање слободи која им се нуди, простор радости покрета ћошкова а изостанак притиска евентуалног пада и повреде унапређује процес самосталног учења и флексибилније прилагођавање условима Такахару и Јуи Тезука, фокусирани на међусобну повезаност заједнице, дизајнирају властите и снове других људи, проналазећи нови стил живота и свакодневице човека у новом поретку ствари. За достигнућа у обликовању хуманих простора будућности, Карић фондација господину и госпођи Тезука додељује Награду „Браћа Карић” за економију и привреду за изузетан допринос развоју и напретку савремене архитектуре.
• За област Јачања демократије, мира, сарадње и пријатељства међу народима: игуман и архимандрит Сава Јањић и братство манастира Високи Дечани.

„Желео бих овом приликом да изразим искрену благодарност у име братства манастира Високи Дечани и у моје лично име, за Награду Фондације Браћа Карић за 2020.годину, за мир, сарадњу и пријатељство међу народима. Дубоко сам почаствован овим признањем и желим да кажем да све што радим, и ја и моја братија, представља наш заједнички труд. Труд који радимо већ дуго година, заједно са нашим претходним игуманом, а садашњим епископом Теодосијем. Радимо сви заједно, јер нико од нас у овом манастиру не би могао ништа да чини без помоћи другога. Зато и јесмо једно опште жиће и ово доживљавам као искрено признање, као што је уосталом речено у самоме тексту ове Награде, као признање пре свега нашој братији, свима нама, али и свим монасима и свештеницима и људима на Косову и Метохији који се труде и боре да сачувају своје светиње, да сачувају своје домове, да сачувају своју историју и свој идентитет. Свако добро вам желим из манастира Високи Дечани, да Господ Бог да, да сви наши трудови и напори уроде добрим резултатима уз Божју помоћ. Искрено хвала.” Поручио је овим поводом Игуман Сава Јањић.
Манастир се налази на територији рашко-призренске епархије Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.
По сведочењу садашњег игумана манастира Високи Дечани високодостојног архимандрита Саве Јањића, данас, манастир Високи Дечани, остаје једно од најугроженијих верских и културних места у Европи и свету.
У напорима за очување косовскометохијске заједнице, „Сајбер монах”, међу првима у црквеној заједници активан у интернет и комуникацији преко друштвених мрежа, игуман Сава се увек трудио да било који лични ангажман изнесе из сфере политичког и да дечанску светињу афирмише као место помирења, где лепота и духовност људе добре воље спаја у хуманости и разумевању. Данас постоји стална мрежа пријатељских организација из Србије, земаља региона и иностранства за програме помоћи који се спроводе преко манастира.
Манастир Високи Дечани је инспирисао и пријатеље у Италији да установе хуманитарну организацију захваљујући којој је, између осталог, шесторо деце са озбиљним срчаним проблемима успешно оперисано у Милану.
И поред живота у релативној изолацији манастир се труди да очува традиционално гостопримство, тако да су Дечани и даље једно од најомиљенијих места за посету бројних међународних цивилних и војних представника, као и ходочасника из читавог света. Последњих година више је гостију који у Дечане долазе у склопу програма обиласка споменика УНЕСКО-а у региону.
За јачање демократије, мира, сарадње и пријатељства међу народима, осведочену Богољубивост и правдољубивост те показано чојство у нељудско време, Карић фондација додељује Награду ”Браћа Карић” високодостојном Архимандриту Сави Јањићу и саосећајном и предусретљивом братству манастира Високи Дечани за одважност у свесрдној борби за очување српске духовне, историјске и културне баштине, за пожртвованост у несебичној бризи за српске светиње и српски род , за знатне напоре у унапређењу дијалога у циљу помирења међу народима и за мисионарски подухват одржања православног етоса на Косову и Метохији.

 

 

Оставите коментар

eleven + nine =